Nekako mi nikad nije bio blizak pustolovski pristup putovanju, ono usput rešavanje problema i donošenje instant odluka. Čak su mi uvek izazivale odbojnost takve osobe sa preteškim i u obimu nesagledivim ruksazima na ramenima, odvažni svetski putnici obučeni u iznošene majice, široke bermudice, u prašnjavim kamuflažnim sandalama boje peska, obuvenim preko čarapa (po mogućstvu belih), sa vodičem Lonely Planet edicije u rukama. Kao po nekom nepisanom pravilu svi oni nose crvene kačkete, to je valjda neki znak raspoznavanja, da kada se popnu na vrh Alpa njima zamašu.
I umesto da takvi otvoreni avanturisti u susret novim iskustvima koja bi trebalo da oplemene njihov svet, budu neposredni i ljubazni, ono naprotiv, nepoverljivost izbija iz njihovog držanja a čak i neka mržnja iz sitnih očiju, koje se naziru kroz sunčane naočari oblika očiju muve zunzare, zaostale u nekim ranim 90-im, koje usput, nikad ne skidaju, pa imaju onu neujednačenu preplanulost kože lica i vrata.
Ranije, čak nisam volela ni da putujem, bolela bi me glava od vožnje, truckanja, povraćala bih, bilo bi mi vruće ili već nešto tome slično... Ne bih uspela da sagledam predele kroz koje jezdimo, bilo bi mi krivo što ne pravimo pauze na mestima koja su meni zanimljiva, gde ima četinara, osvežavajućeg zelenila, gde je pogled zatočen u igri brda ili planiskih vrhova sa skrovitim pećinskim otvorima, gde su šum lišća i cvrkut ptica jedini zvuci, umesto što se odmaramo uz sve ostale putnike-prolaznike na mestima predviđenim za to.
Pada mi na pamet ona reklama za neki auto (Volvo S40) u kojoj klinac crta blurovane crteže jer tata vozi brz auto, pa je to sve što on uspeva pogledom da uhvati.
A kada sam odrasla i počela sama da odlučujem, postalo mi je zabavno da putujem kao pravi snob. Nema trendže, nema patika, nema hrane po rancu, nema ranca. Od odeće ono što inače svakodnevno nosim, od obuće ono u čemu inače tabanam po gradu. Dobra organizacija sitnica po torbi; pasoš, bombonice i flašica vode pri vrhu + notes (jer ko se još osnanja na pamćenje) dok je u jednom manjem koferu, začudo, sve ostalo. Na putovanjima obavezno kupim nekoliko časopisa i magazina na stranom jeziku zemlje (iako ga ne poznajem); izbor tema, doza posvećenosti, prelom i oglasne strane su mi pokazatelji stanja kulture. (Francuzi su tu nenedmašni, po produkciji i raznovrsnosti sadržaja i posebno po estetskom dometu.)
Hrana mi obori sistem, zato sam uzdržana kada je takav vid istraživanja drugih kultura u pitanju, ali volim sve da vidim.
I umesto da takvi otvoreni avanturisti u susret novim iskustvima koja bi trebalo da oplemene njihov svet, budu neposredni i ljubazni, ono naprotiv, nepoverljivost izbija iz njihovog držanja a čak i neka mržnja iz sitnih očiju, koje se naziru kroz sunčane naočari oblika očiju muve zunzare, zaostale u nekim ranim 90-im, koje usput, nikad ne skidaju, pa imaju onu neujednačenu preplanulost kože lica i vrata.
Ranije, čak nisam volela ni da putujem, bolela bi me glava od vožnje, truckanja, povraćala bih, bilo bi mi vruće ili već nešto tome slično... Ne bih uspela da sagledam predele kroz koje jezdimo, bilo bi mi krivo što ne pravimo pauze na mestima koja su meni zanimljiva, gde ima četinara, osvežavajućeg zelenila, gde je pogled zatočen u igri brda ili planiskih vrhova sa skrovitim pećinskim otvorima, gde su šum lišća i cvrkut ptica jedini zvuci, umesto što se odmaramo uz sve ostale putnike-prolaznike na mestima predviđenim za to.
Pada mi na pamet ona reklama za neki auto (Volvo S40) u kojoj klinac crta blurovane crteže jer tata vozi brz auto, pa je to sve što on uspeva pogledom da uhvati.
A kada sam odrasla i počela sama da odlučujem, postalo mi je zabavno da putujem kao pravi snob. Nema trendže, nema patika, nema hrane po rancu, nema ranca. Od odeće ono što inače svakodnevno nosim, od obuće ono u čemu inače tabanam po gradu. Dobra organizacija sitnica po torbi; pasoš, bombonice i flašica vode pri vrhu + notes (jer ko se još osnanja na pamćenje) dok je u jednom manjem koferu, začudo, sve ostalo. Na putovanjima obavezno kupim nekoliko časopisa i magazina na stranom jeziku zemlje (iako ga ne poznajem); izbor tema, doza posvećenosti, prelom i oglasne strane su mi pokazatelji stanja kulture. (Francuzi su tu nenedmašni, po produkciji i raznovrsnosti sadržaja i posebno po estetskom dometu.)
Hrana mi obori sistem, zato sam uzdržana kada je takav vid istraživanja drugih kultura u pitanju, ali volim sve da vidim.
Anthony Bourdain vodi tv serijal putopisa sa fokusom na hrani No Reservation u Travel Channel produkciji koja se kod nas emituje na kanalu Travel & Living i uspešno mi zaokuplja pažnju.
Šarmantni prevrtljivac, zavodljivo inteligentan, često razmetljiv i okrutan kada se šali sa vegetarijancima, gojaznim osobama, iako poznat po izlivima besa i nepristojnosti kada mu nešto od ponuđenog nije po volji, još ga nisam zatekla u takvom izdanju. Omiljena su mu ulična stajališta gde s nogu voli da pojede junk food, jede dooosta i opet je hungry for more.
Retko ko normalan bi mogao da se složi sa njegovim izborom - nikada ne zaobilazi svinjetinu (!?), meša meso, iznutrice i otpaci su za njega uvek dobrodošli (snovi su mi obojeni u grimizno od kada mi je um izložen prizorima iz svih tih mesara gde se zamahuje satarama), meso kraba ili škampi puni holesterola u bilo koje doba dana i po nebrojeno puta, a alkohol i cigarete su neizostavni deo njegove pojave.
Probaće sve od klizanja na ledu, cirkuskih veština, isceniranog kung fu skeča - granice za njega kao da ne postoje - granice ukusa, granice glupiranja, granice istraživanja.
Autor je knjige Kitchen Confidential: Adventures in the Culinary Underbelly koja već u podnaslovu najavljuje otvorenu priču o svemu što se dešava u tom delu restorana, pozadinu finansijskih, higijenskih, zavisničkih odnosa - sve tajne kuvara. Po motivima knjige snimnjena je istoimena, ne baš uspešna tv serija. Ko bi mogao da pomisli da je posao kuvara po restoranima toliko stresan i napet.
Trenutno tragam za njom, zagrebačka Fraktura je 2002. objavila prevod kao Dosije kuhinja.
Kuvar francuske kuhinje osobenog pripovedačkog stila, showman spreman da malo ošine Rachel Ray, Jammie Oliver-a, sve one koji nemaju odnos prema hrani kakav on ima, nije elitista ali ne voli ni snishodljivost prema gledalištu. Pojednostavljena američka kultura (onakva kakvom je umišljeni evropljani percipiraju) sreće se sa cinizmom na putu dostizanja cilja, a to je uvek uživanje u datom trenutku sa puno hrane, prijatnih ljudi i nezaboravne zabave.
Šarmantni prevrtljivac, zavodljivo inteligentan, često razmetljiv i okrutan kada se šali sa vegetarijancima, gojaznim osobama, iako poznat po izlivima besa i nepristojnosti kada mu nešto od ponuđenog nije po volji, još ga nisam zatekla u takvom izdanju. Omiljena su mu ulična stajališta gde s nogu voli da pojede junk food, jede dooosta i opet je hungry for more.
Retko ko normalan bi mogao da se složi sa njegovim izborom - nikada ne zaobilazi svinjetinu (!?), meša meso, iznutrice i otpaci su za njega uvek dobrodošli (snovi su mi obojeni u grimizno od kada mi je um izložen prizorima iz svih tih mesara gde se zamahuje satarama), meso kraba ili škampi puni holesterola u bilo koje doba dana i po nebrojeno puta, a alkohol i cigarete su neizostavni deo njegove pojave.
Probaće sve od klizanja na ledu, cirkuskih veština, isceniranog kung fu skeča - granice za njega kao da ne postoje - granice ukusa, granice glupiranja, granice istraživanja.
Autor je knjige Kitchen Confidential: Adventures in the Culinary Underbelly koja već u podnaslovu najavljuje otvorenu priču o svemu što se dešava u tom delu restorana, pozadinu finansijskih, higijenskih, zavisničkih odnosa - sve tajne kuvara. Po motivima knjige snimnjena je istoimena, ne baš uspešna tv serija. Ko bi mogao da pomisli da je posao kuvara po restoranima toliko stresan i napet.
Trenutno tragam za njom, zagrebačka Fraktura je 2002. objavila prevod kao Dosije kuhinja.
Kuvar francuske kuhinje osobenog pripovedačkog stila, showman spreman da malo ošine Rachel Ray, Jammie Oliver-a, sve one koji nemaju odnos prema hrani kakav on ima, nije elitista ali ne voli ni snishodljivost prema gledalištu. Pojednostavljena američka kultura (onakva kakvom je umišljeni evropljani percipiraju) sreće se sa cinizmom na putu dostizanja cilja, a to je uvek uživanje u datom trenutku sa puno hrane, prijatnih ljudi i nezaboravne zabave.
Neki od zanimljivih momenata:
Tony jede krofne sa neobičnim prelivima u društvu Čaka Palahnjuka u epizodi Portland
Gana, tkanje tkanina Tiki uz učešće svih ekstremiteta
Indija, duvanska poslastica i bajs ketering do radnog mesta ili kućne adrese
Bejrut, (malo potresna, ali svima koji su preživeli bombardovanje, jako déjà vu situacija) ekipa emisije je zaglavljena nekoliko letnjih dana u hotelu, grad je pod bombama, čekajići da budu evakuisani sa ostalim amerikancima, Tonijeva opservacija situacije kao monolog i susret sa marincima na trajektu Nešvil. Ova epizoda je nominovana 2007. za Emmy Award.
Haiti, lov na ajkule
Istanbul, uvrnuti pričljivi taksista u sred Ramazana
Japan, stara veština pravljenja nudli
Нема коментара:
Постави коментар