Maurizio Cattelan - "Others" Installation
Ovogodišnju smotru vizuelnih umetnosti u Veneciji zapamtićemo pre svega po nagradi Unikredit grupe Dragoljubu Raši Todosijeviću, prisustvu Marine Abramović i Salmana Ruždija, štrajku vaporeta...
Broj zemalja učesnica uvećava se svakim bijenalom, pa je ovog puta bilo 89 nacionalnih prezentacija i 82 umetnika na centralnoj izložbi po izboru umetničke direktorke Biče Kariger (Švajcarska). Temu centralne izložbe Biče Kariger definisala je kao ILUMInacije (ILLUMIinations) kao igru značenja reči svetlost i nacije. Centralna izložba postavljena je, uobičajeno, u centralnom paviljonu u Đardinima i nekadašnjem industrijskom objektu Arsenali.
Swiss pavilion at the 54th Biennale in Venice, a gondola with wheelsNa centralnoj izložbi u Arsenalima izdvajaju se radovi nagrađenog Kristijana Marklaja „Sat” sa projekcijama čuvenih svetskih javnih satova i insertima iz poznatih filmova sa kadrovima i likovima fokusiranim na vreme, neverovatan doživljaj u klaustrofobičnom liftu indijskog umetnika Džidžija Skarije, kao i sličan osećaj u mračnom ambijentu na gumenoj podlozi sa jednoličnim piskavim zvukom koji je kreirao takođe nagrađeni Harun Mirza (Srebrni lav). Pažnju zavređuju i Tomislav Gotovac odnosno Antonio Lauer i BADco u paviljonu Hrvatske (smešten u Arsenalima), preparirani golubovi Mauricija Katelana u svakoj sobi centralnog paviljona, video-instalacija Pipiloti Rist...
Strpljenja je trebalo i ispred paviljona SAD gde na izložbi „Glorija” umetnici Dženifer Alora i Giljermo Kalzadila kroz performans, skulpturu, video i zvuk, kao i učešće pravih atletičara u performansima, zauzimaju ironičan stav prema globalnoj trgovini, nacionalnom identitetu, militarizmu, kultu tela, uz upotrebu rekvizita iz fitnes centara i kozmetičkih salona. U solarijumu je i „tamnoputa” Statua slobode. Ispred američkog paviljona postavljen je izvrnuti tenk, a na gusenicu je odozgo postavljena traka za trčanje na koju se u jednom trenutku penje atletičar i džogira.
Kao potencijalni favorit ovogodišnjeg bijenala neretko je, interno, spominjan čuveni Kristijan Boltanski koji je izlagao u paviljonu Francuske instalaciju pod nazivom „Chance”, sa naglaskom na dvostruko značenje u engleskom i francuskom jeziku, kao slučajnost odnosno sreća. Paviljon je „premrežen“ čeličnom konstrukcijom kroz koju se, kao u nekoj štampariji kreće traka sa portretima novorođenih beba čiji su likovi preuzeti iz poljskih novina. Povremeno se čuje zvonce, traka se zaustavlja na liku jedne bebe i njeno lice se pojavljuje na monitoru. Jedno dete je izabrano slučajem, za dobar ili loš život. Digitalni brojevi sa jedne i druge strane čelične konstrukcije u zelenoj boji pokazuju broj rođenih, a crveni broj svakodnevno umrlih u svetu. Rezultat je 200.000 novorođenih spram umrlih. „Ako ne verujete u sudbinu, ne verujete ni u sreću, ni u slučajnost“, kaže Kristijan Boltanski. Na naše pitanje zašto je izabrao baš poljske bebe, odgovara – „slučajnost“.
Julian Schnabel - "Portrait of Carol," 1987Courtesy of the collection of Carol McFadden
Ovogodišnji bijenale u Veneciji zapamtićemo pre svega po nagradi Unikredit grupe koja je na svečanosti u palati Grasi dodeljena Dragoljubu Raši Todosijeviću, što podrazumeva otkup jednog rada za kolekciju Unikredita. Srpski paviljon „Svetlost i tama simbola” sa monumentalnim instalacijama Raše Todosijevića ponudio je čistu i preglednu postavku, za razliku od drugih paviljona, koji su često bili koncipirani u formi lavirinta ili arhitektonskih (re)konstrukcija.
Zapamtićemo ga i po prisustvu Marine Abramović u paviljonu Crne Gore i njenom projektu „Obod i bistre vode” za fabriku „Obod” na Cetinju koja će postati centar za umetnost performansa, po retrospektivi Džulijana Šnabela u muzeju Korer, predavanju Salmana Ruždija, a možda i po štrajku „gradskog prevoza” – vaporeta, dan uoči početka bijenala kada pristiže većina gostiju koji su bili prinuđeni na razne varijante snalaženja.
Zapamtićemo ga i po prisustvu Marine Abramović u paviljonu Crne Gore i njenom projektu „Obod i bistre vode” za fabriku „Obod” na Cetinju koja će postati centar za umetnost performansa, po retrospektivi Džulijana Šnabela u muzeju Korer, predavanju Salmana Ruždija, a možda i po štrajku „gradskog prevoza” – vaporeta, dan uoči početka bijenala kada pristiže većina gostiju koji su bili prinuđeni na razne varijante snalaženja.tekst u celini, autorke Marije Đorđević, objavljen 11. 06. 2011. @ politika.rs
Нема коментара:
Постави коментар