„Tao Lina inspirišu raspoloženja koja manje radikalni pisci izbegavaju: lenjost, besposlenost, dosada. Ali njegovi izveštaji sa tih mesta su dirljivi i značajni, i često urnebesni.“ Miranda Džulaj
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
„Iiiii iii iiii“Autor: Tao Lin
Edicija Zapadno od sunca
Prevod: Zoran Trklja i Ljiljana Bubalo
Izdavač: BOOKA, Beograd, 2010.
Tiraž: 1.000
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Elen je sedela na času engleskog kada je neko rekao: „Nadam se da će te drkadžije crći.“ Nastavnica na zameni izgledala je malo zbunjeno, a onda se iskezila. Neko je čuo kada je na parkingu nazvala svoga dečka drkadžijom. Do kraja školske godine ostalo je još osam nedelja.
Elen je podigla ruku. Obično u razredu nikad nije govorila, ali danas niko nije obraćao pažnju. Nekoliko dece je nešto igralo na četiri spojena stola. „Trebalo bi da upotrebimo nenasilje“, rekla je.
„Nadam se da će te drkadžije imati zaista pravedno suđenje i da će dobiti ono što zaslužuju i da će umreti.“
„Pa valjda“, reče Elen. Nije bila sigurna. Zar nisu teroristi želeli da budu srećni kao svi ostali? Kad ljudi jedu u McDonald’s-u, zar oni ne ubijaju ljude – baš kao teroristi – podražavajući McDonald’s i omogućavajući mu da otvara još restorana na mestima kao što je Japan, gde će deca postati debela i bolesna i dobiti srčane udare ili rak i umreti? Nisu li teroristi barem malo manje nepošteni a malo više iskreni? Zašto vesti nisu toliko brinule kada su se svi ti Afrikanci u Ruandi međusobno poubijali? Zašto McDonald’s nije otvorio besplatne restorane u Africi i spasao sve te ljude? Zašto nastavnica svima dozvoljava da govore drkadžija?
„Šta je tema 1984?“, upita nastavnica. Razgovarali su o knjizi 1984.
Elen podiže ruku. „Mislim da govori o tome da nas država može prevariti i kontrolisati. Baš kao što radi sada. Zato što nas primoravaju da mislimo da su američki životi vredniji od britanskih života a da su britanski životi vredniji od afričkih života.“ Pocrvenela je.
Nastavnica blago klimnu glavom. Podigla je lenjir i pokazala ka nekome ko ju je bledo gledao.
„Na kraju romana igraju šah“, reče neko drugi. „Nakon što puste pacova na njega, igraju šah.“
„Šah je dosadan“, reče nastavnica. „Da li još neko misli da je šah dosadan?“ Nedavno je diplomira i bilo ju je briga za sve. Na parkingu je nazvala svog dečka drkadžijom.
„Ljudi koji igraju šah mogli bi da provode vreme gajeći paradajz u dvorištu“, reče Elen. „Sećate se jutrošnjih vesti u kojima su rekli da je dvoje ljudi u Londonu umrlo? Kada bih ja pravila vesti, rekla bih da su ljudi koji igraju šah ubili pet stotina ljudi u Africi zato što su bili apatični i nisu pomagali u svojim baštama. To je istina. To je činjenica.“ Nije želela da raspravlja sa bilo kim. Samo je govorila stvari koje su istinite.
„Mislim da bi, ako bi napravili film 1984 - The Movie, svi trebalo da imaju dugu kosu i slušaju hevimetal“, reče nastavnica na zameni. „I da nose one obojene majice i imaju rupe na farmericama i da sede i gledaju Jutarnji program.“
Par njih se nasmejalo, i onda je Elen podigla ruku. „Zašto se tako ponašate?“ pitala je.
„Kako?“, pitala je nastavnica na zameni.
„Ne znam“, reče Elen.
„Pričaćemo posle časa“, reče nastavnica na zameni, a zatim na tabli nacrta karikaturu Džordž Orvela. Bila je prilično dobra, ali su učenici u razredu već izgubili interesovanje za nju i počeli međusobno da pričaju o seriji Family Guy, online role-playing igrama i o tome kako bi bilo zabavno nositi kacige za ragbi, zapaliti vatromet, a onda se dobacivati njime udarajući ga teneskim reketima u pokušajima da jedni drugima pogode glavu. „Ako to ne budem večeras uradio, odseći ću sam sebi glavu pred ogledalom u kupatilu“, reče neko.
„Kako se zoveš?“, upitala je nastavnica na zameni posle časa Elen.
„Ne znam“ reče Elen.
Nastavnica se nasmejala. I nije prestajala. Činilo se kao da ne prestaje. Elen je izašla iz učionice. Na sledećem času nacrtala je crtež indijanca koji vodi ćureću vojsku na Belu kuću. Ćurke su izgledale kao minjoni. Nacrtala je strelice koje pokazuju na njih i napisala „Ćurke“. Posle časa prišla joj je devojka u majici na kojoj je pisalo Mineral. „Hej“, reče ona, „sviđa mi se to što si nacrtala“. Elen je pocrvenela. „Ti si rekla onoj na zameni da ne znaš kako se zoveš? Ta ti je dobra.“ Elen nije znala šta da kaže. Ona nikad nije znala šta kaže. „Mrzim školu“, reče. Grupa dece je prolazila i devojka na čijoj je majici pisalo Mineral je otišla sa njima. Elen je odslušala još tri časa. Posle škole želela je da razbija stvari. Otišla je kući peške, preko poljane i jedne ulice. Kod kuće je sela na krevet. Ponekad bi sedela razmišljajući: „Elen... Elen... Elen... Elen... Elen...“ i upravo je to radila sada. Razmišljala je o umiranju. Posle nekog vremena je legla. Bila je gladna. Ustala je i delfin je bio tamo.
Delfin tiho reče:“Iiiii iii iiii“.
„Hoćeš li da se igraš sa mnom?“ upitao je delfin.
Elen pogleda u svoja stopala. „Okej“, reče.
Delfin uhvati Elen za ruku.
Otišli su u dvorište iza kuće i delfin otvori tajna vrata.
Spuštali su se niz lestve.
Na pola puta naiđoše na medveda koji se peo gore.
„Upotrebi teleport“, reče delfin.
„Nemam ga“, reče medved.
„Zašto?“
„Jednostavno ga nemam“, reče medved.
„Siguran si?“
„Pa, da. Ček, ček. Zaboravio sam da posedujem sposobnost da se teleportujem“, reče medved.
„Sarkastični medved“, reče delfin.
„Medved. Sarkastični medved. Medved, delfin.“, reče medved. „Glupi medved, jebeni los.“
Нема коментара:
Постави коментар