Sergio Mora

Magično bizar svet ilustratora Sergio More.

Copyright (C) Sergio Mora

Shanghai & pyjamas

U jeku priprema za Shanghai Expo 2010 gradske vlasti su krenule sa kampanjom kako bi stale na put neobičnoj navici sugrađana da izlaze na ulice u intimnoj odeći - njenom veličanstvu - pidžami. Slogan kampanje glasi: "Budi civilizovan za Expo, nemoj nositi pidžamu vani".

Složiću se sa tim da pokušaj zabrane nije nimalo kreativan, a nije za zaobići ni pitanje prava ličnog izbora koje se odnosi na slobodu i stil odevanja...

- Ovaj fenomen je dosta star u Šangaju. 60-ih, čak i ranije, pidžame su se smatrale luksuzom i nosile su ih samo dve grupe ljudi. Prvo su to bili - dobrostojeći, koji su pidžame nosili da bi demonstrirali uživanje u lakom životu. Drugi su bili - ljudi koji su radili u industriji zabave, kao što su plesači, jer su smatrali to šarmantnim.

Do 70-ih nošenje pidžama postaje sve popularnije i njihovo sretanje na ulici postaje deo urbanog pejzaža Šangaja.
Drugi razlog njihove popularnosti jeste ograničeni životni prostor u gradu - malo je privatnosti kod kuće, tako da boravak napolju nije toliko drugačiji u vizuelnom smislu. Plus zgodno je. Puno ljudi smatra da ako si u blizini stana i ako nisi izašao nekim posebnim povodom, onda nošenje pidžame i nije neki problem.

photos @ flickr

- Kako bilo, veoma je čudno, i verujem da nije dozvoljeno, nositi ih na ozbiljnim poslovima. Multinacionalne kompanije u gradu, kao jednom od značajnih kineskih metropola i finansijskih centara, zahtevaju formalno oblačenje. I na drugim radnim mestima kao što su fabrike i mesta koja pružaju usluge, nose se uniforme.
Na fakultetima većina studenata polaže veliku pažnju na lični imidž. Tako da je pre retkost danas videti nekog kako nosi pidžamu u školi, osim ako stvarno nije bio u žurbi tog jutra.-

Inače, 2006. godine ‘nošenje pidžama ua ulici' svrstano je u ‘kategoriju necivilizovanog ponašanja' u izveštaju studija o porodici koju je uradio Institut za socijalni razvoj na Akademiji društvenih nauka u Šangaju. (izvor)

A da sve ovo bude zabavnije - pajamagram.

Pasabahce Istanbul

Cenim puno toga iz kulture turskog naroda, a kao najomiljeniji momenat uvek navodim proizvode Pasabahce. Praktični su, nepretenciozni u materijalu, akcenat je uvek na formi i funkcionalnosti. Najčešće je to staklo - čaše za vino, čaše za šampanjac, vatrostalne činije, vaze najrazličitijih oblika - i to providno staklo, dovoljno otporno na udarce i pranje u mašini.

Kao suveniri iz Istanbula koji krase topao kućni ambijent i radni sto prijatelja (da se zna na koga mislim kada putujem :)) našle su se šolje za kafu i čaše za viski.

Za tri dana je iz radnje planuo ceo tiraž odštampanih predmeta!

Henry Darger

Umetnost Henry Dargera je nešto posebno. Marginalna, posthumno otkrivena, tiho hvaljena i izlagana, očaravajućeg kolorita, zapanjujuće kombinovanih polova, a ipak proglašena amaterskom. Henry je bio samouk. Njegova priča je najčudnija od svih za koje sam čula, na tankoj niti razgraničenja - umetnik/ludak kome je stvaranje čin izlečenja, missfit neprilagođeni čudak koji živi u svetu iz mašte koji je sam kreirao, izopštenik/marginalac po sopstvenom izboru. Živeo je dugo i teško.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Trebalo je da prođe vreme od cele dve godine da bih naišla na njegovo ime kao autora onih čudnih slika na koje me je podsećao samo par zaleđenih tv kadrova, na koje sam sa žaljenjem gledala svaki put kada bih radila search po arhivi sa tv kartice. Bilo mi je jako krivo što emisiju sa Luxe kanala (naravno, dok smo ga još imali, tj. dok ga nije zla kablovska mreža skinula sa liste gledanih i ubacila neku lokalnu tv) nisam uhvatila od početka, tako bih znala o kome se radi. Sva sreća pa je demokratičnost www-a iznedrila you tube, na kome - kada svi drugi izvori zakažu - ipak čovek može da iskopa dragocene materijale (IoI)

Neki dobri ljudi su uspeli da snime dokumentarni film In the Realms of the Unreal, objavljen je i DVD. Monografiju je moguće nabaviti preko Amazona. Mnogi magazini u poslednje vreme objavljuju tekstove o životu i delu H.D.

Krug prihvatanja se širi.

Gym back in time

Kako su izgledale sprave na kojima su vežbali ljudi u 19. veku - ni malo praktično, upitno je i koliko su bile efikasne, ali, je zato doza humora primetna.





via Cabinet magazine

Louis Vuitton spring/summer 2010 bag collection

Iako nisam neki ljubitelj pomodnih, ni brendova svetske reputacije najtraženijih, najprodavanijih i najviše plagiranih, ipak moram da prijavu ovu nedavnu fascinaciju kolekcijom torbi koju je LV uradio za sezonu proleće leto 2010. Malo je reći da su one fenomenalnog dizajna, kompozicije svetlih kožnih delova sa utisnutim monogram paternom, ukrašene visećim krznenim "repovima" vedrih boja, kićankama u završnici zatvarača. Sve ono što jedna torba treba da ima: dubinu, da u nju stane sav teret koji nosimo u toku dana; kožnu/tekstilnu osnovu - da uspeva da zadrži oblik, bez srozavanja + onaj comic relief twist - neophodan da joj da lični pečat vlasnika = predivno!

Divno je i to što postoji mogućnost da se ovakvi objekti požude svakog ženskog stvora sa ograničenim budžetom za uživanje i prikazivanje, naruče i u nekoj od replika varijanti. Cene su prihvatljivije, a kako sve više vremenom postaje bespredmetna svaka diskusija real-fake, nema prepreka da ih posedujemo.

Poison tree

Neke stvari je bolje saznati ikad nego nikad!

Tragom melodije i refrena pesme sa radija naiđem na fan spot za pesmu Greg Browna i saznam da je autor ovih stihova zapravo William Blake. Pesma je iz opusa Songs of Innocence and Experience.

Čudesan je taj simbolizam kojim opisuje generisanje gneva, brutalno je istinska transformacija nepoželjnih emocija u... nešto drugo.

Iako je ovo mesto azil od svega lošeg, ružnog i razarajućeg, osvrnuću se na ovaj citat, jer njegova poezija čini da se zamislim nad mnogim stvarima...

"I was angry with my friend
I told my wrath, my wrath did end
I was angry with my foe
I told it not, my wrath did grow

And I watered it with fears
Night and morning with my tears
And I sunned it with smiles
And I watered it with fears
Night and morning with my tears
And with soft deceitful wiles

And it grew both day and night
'Till it bore an apple bright
And my foe beheld it shine
And he knew that it was mine

And into my garden stole
When the night had veiled the pole
In the morning glad I see
My foe outstretched beneath the tree"